&bdquo;Danas, drugog novembra 1881, odlucio sam da ispi&scaron;em tajnu, koja je život, bogatstvo i snaga moje du&scaron;e. Ni moji rodaci, ni moji prijatelji, koliko ja znam, nemaju pojma o tome. Jednoj jedinoj osobi, koja je jo&scaron; u životu, u Italiji, pricao sam pone&scaron;to; ali, ona je takva da zacelo nije ni reci prozborila o tome.<br />Govorim o osobi koja ce od mojih naslednika primiti ovaj rukopis; govorim o vama, mila i verna prijateljice. Ako se, citajuci ovo, setite jedne lombardijske crkvice usred zelenih rudina, ako se setite tihog žubora vode u onoj osami, seticete se i onoga &scaron;to vam poverih, jecajuci bez suza, uz uzbudenje, koje nije bilo samo bol. Sada ostavljam vama da govorite ili cutite. Ako svet i dalje ne bude znao za moju tajnu, govorite o njoj, prijateljice moja, samo Bogu, kada mu se molite; ako bi kakav književnik, na putu po inostranstvu, doznao &scaron;togod neodredeno, pa se usudio da za dva solda u nekoj <i>Fanfuli</i> ili kakvom <i>Pungulo dela Domenika</i> prikaže moje srce, vredajuci samo istorijsku tacnost, ispricajte tu moju tajnu u poverenju samo onima koji me jo&scaron; vole. Ali, ako o nama budu pisali lažno, ono &scaron;to bi coveka moglo da rastuži i uznemiri, onda, molim vas, sklopljenih ruku, srcem prepunim tuge, da objavite moju pricu. Bejah napisao <i>srcem prepunim tuge i gneva</i>; ali, prebrisah <i>gnev</i>, jer se to, kao ružno, ne bi svidelo milom stvorenju. Za mene i za nju ima na ovome svetu jo&scaron; jedno jedino od cega prezamo; molimo Boga, da otkloni od nas jo&scaron; jedan jedini bol: klevetu. Nadamo se, da ce on na&scaron;u molitvu usli&scaron;iti; ali, ako bi bila božja volja da bude drugacije, onda uradite, prijateljice moja, sve ono &scaron;to bismo uradili mi, da smo jo&scaron; u životu. Ako se ne bi verovalo mojim recima, osnažite ih dokazima i pismenima. Kad god ih potražite, dace vam ih moj prijatelj, doktor Paul &Scaron;tele, iz Rideshajma na Rajni, u Pruskoj.<br />Danas su zadu&scaron;nice. Magla se koluta oko prozora usamljenog letnjikovca, gde sam gost svojih sinovaca. Neko se na donjem spratu, ispod mene, vežba u nekoj jednolikoj muzici. Iz pobocne sobe koraci domacih slugu. Niko ne zna &scaron;ta ja radim, &scaron;ta osecam. Ruka mi drhce, grudi mi se nadimaju, suze me gu&scaron;e. I ipak kasnije ce se meni samom ciniti da mi je prica hladna! Rad bih bio da govorim; ali, recju &scaron;to umire, da govorim iz tame nepoznatog sveta, živim glasom &scaron;to prodire iz atoma u atom, &scaron;to nikada ne prestaje i &scaron;to se cuje možda na onom svetu, ako tamo ima duhova &scaron;to sve osecaju. Bio bih rad da govorim, ali ne gomili, nego samo plemenitim du&scaron;ama, koje je kleveta rastužila, a i izopacenim srcima, koja su u tome uživala. Da li, dakle, da spustim pero i da se oslonim na Boga? Pomi&scaron;ljam na nju, na moju zvezdu, i cujem njen mili glas, najmiliji glas &scaron;to je ikada zazvonio sa covecjih usana, kako mi nežno veli: <i>write, love</i>; pi&scaron;i, dragane!&ldquo;