Roman je duboko uzbudljiv niz prica, ocevica narodne i državne tragedije, pisca koji je tragediju sa svojim narodom i svojom državom, i žrtvama u krvi, do kraja podelio. U godini kada se cinilo da Srbija nestaje sa istorijske i geografske mape, Branislavu Nušicu poginuo je sin Strahinja-Ban, kao vojnik vojske Kraljevine Srbije. Pisac ovaj roman posvecuje prerano nastradalom detetu.
Ispisujuci kolektivnu i licnu tragediju, Nušic roman zapocinje u jesen 1915. i završava dogadajima u zimu iste godine, neposredno pre nego što su narod i država, iznureni ratovanjem i stradanjima, krenuli u povlacenje preko albanskih i crnogorskih planinskih vrleti. Pišuci „Pogovor“ romanu, u martu 1920, pisac kaže: „Mada je ova knjiga dosta opsežna, ja nisam ni pomišljao njome obuhvatiti celokupnu tragediju devetsopetnaeste godine. Beležio sam, opažao i saosecao sam u pojavama koje su se zbivale oko mene ili doprle do mene, jer, ucesnik i sâm u velikoj nevolji, nisam ni mogao dalje dogledati. Moja knjiga završava u Peci, jer se tu završava i tragedija naroda. Odatle dalje nastaju tragedije pojedinaca, od kojih svaka za se zaslužuje po jednu ovoliku knjigu.“