„Medu dramskim delima što ih je Nušic napisao u Sarajevu posebno mesto zauzima Knjiga druga, komad u tri cina, prikazan prvi put u sarajevskom Narodnom pozorištu, 26.10.1927; potom, delo je postavljano na scenu samo još jednom, posle pišceve smrti, 1942, u okupiranom Beogradu. Delo nije doživelo veliki scenski uspeh, iako se pre najavljivanja prvog izvodenja u Sarajevu, ukazivalo da sadrži znacajne tematske i dramaturške novine. Šta je to novo uneo Nušic komadom Knjiga druga u našu dramaturgiju dvadesetih godina prošloga stoleca? Da li je samo u pitanju originalnost forme, ili pak ambijent u kojem se zbiva radnja? Ili je možda posredi sama tema drame, koja bi se mogla definisati kao prikaz fatalne nemogucnosti opiranja vlastitoj sudbini, koja je glavnom junaku predodredena u vidu slucajno formirane fiks ideje? Nema sumnje, novosti ima u svemu što smo naveli. Iako je u srpskoj dramaturgiji i pre pojave Nušiceve Knjige druge bilo dela koja su obradivala teme iz života „iza scene“, nijedno od njih nije tako široko prikazalo glumce i njihove preokupacije, kao i njihovo medusobno ponašanje u sferama privatnog života. Poput Ežena Skriba i njegove cuvene Adrijane Lekuvrer, upustio se Nušic u slikanje života iza kulisa, ali bez romanticarskih sentimentalnosti. Reklo bi se cak – želeo je da bude moderan u tretmanu jedne dramski zahvalne teme. Jer, ocigledno je da se u ovoj drami Nušic donekle inspirisao pirandelovskim teatrom, što nije cudno buduci da je Pirandelo upravo krajem dvadesetih godina „osvajao“ naše pozornice, izazivajuci razlicite reakcije kako gledalaca, tako i samih izvodaca. Zato se sa razlogom može pretpostaviti da je upravo ta okolnost što je Pirandelo tada bio sve više u središtu pažnje našeg pozorišnog sveta mogla dati Nušicu odrešene impulse da napiše Knjigu drugu. (...)“
Raško V. Jovanovic