&bdquo;... Kad nastanu jesenji dani, na Kosovu svako jutro legne magla koja se postepeno razreduje &scaron;to se sunce vi&scaron;e penje, pa kad se ona sasvim razbije, nastane najlep&scaron;i dan. Tih dana, izjutra je studeno te se covek mrzne a na podne je žega nesno&scaron;ljiva.<br />Jednoga od tih dana pocetkom meseca avgusta, krenem se u cetiri sata izjutra iz Pri&scaron;tine na put s Kosova na Sinje more, kako sam ga i u naslovu ovih mojih beležaka oznacio.<br />U Pri&scaron;tini jo&scaron; sve spava. Kapci na ducanima su spu&scaron;teni i debelim katancima zakopcani za cepenke. Pogde i gde samo kafedžija vec otvorio kapak na svome malom ducancetu okicenom džezvicama razne velicine, izneo na sokak mangal pun uglja pa ga, jo&scaron; sanjiv, raspaljuje ma&scaron;uci metlom. Tamo dalje, pred hanom, uspremaju se putnicka kola; kocija&scaron; vezuje kanapom ne&scaron;to na dizginama &scaron;to se sinoc prekinulo, a prljavo hansko momce donosi pune kofe i pljuska tockove na kolima da spere blato, &scaron;to su ga kola juce ponela s puta. Psi, one gomile sokackih pasa sa orijenta koji kad nastanu hladne noci spavaju pribijeni jedno uz drugo na kaldrmi, vec su poceli da se razmotavaju iz tih svojih klupcadi i da se protežu ocekujuci, sa opravdanom nestrpljivo&scaron;cu, da se otvore kasapnice. Na onoj cesmi na co&scaron;ku, umiva se jedan hodža i pere noge brižljivo kao i lice da se zatim popne na visoko minare i jasnim, zvonkim glasom, oglasi prvi jutarnji pozdrav Bogu...&ldquo;