„Porodica je jelo koje se teško sprema. Potrebno je mnogo sastojaka. Problem je sakupiti ih sve – posebno oko Božica i Nove godine. Kvalitet lonca tu je malo važan; za porodicu je potrebno hrabrosti, predanosti i strpljenja. Nije to za svakoga. Ima tu raznih trikova, tajni, nepredvidljivog. Ponekad coveku dode cak i da digne ruke. Draža mu je nelagodnost praznog stomaka. Spopadne ga lenjost, poznati nedostatak mašte kad treba da smisli šta ce da pojede, i ona mucnina. Ali život – zelena maslinka na cackalici – uvek nade nacina da nas podstakne i da nam otvori apetit. Vreme postavi sto, odredi broj stolica i mesta. Najednom, kao nekim cudom, porodica je servirana. Jedan ispadne najpametniji od svih. Drugi bude taman kako treba, najveseliji i najdruželjubiviji, prijatelj svima. Treci – ko bi rekao? – ocvrsnuo je, ogrubeo, sazreo pre vremena. Ovaj je najdeblji, velikodušan, zadovoljan i bogat. Onaj je iznenadio sve i otišao da živi negde daleko. Ova – zaljubljena, više od svih. Ona druga – najdoslednija.“
 
Antonio, koji je kuvar, za proslavu svog osamdeset osmog rodendana priprema porodicni rucak na kojem želi da okupi sve: svoju ženu i decu, unuke, bracu, sestru i njihove potomke. Njegova porodica, koja je emigrirala iz Portugala u Brazil pre sto godina, nikako nije savršena. Umesto toga, svašta se dogadalo: vencanja, svade, razvodi, intrige, proslave, rodenja i smrti.
Kroz Antonijeva secanja, izlaze na videlo i lepo i ružno – ali svi dogadaji imaju nešto zajednicko. To je pirinac, mistican i svet, koji nikad ne truli. Pirinac kojim su mladenci, osnivaci porodice, zasuti na dan svog vencanja, a koji im je tetka Palma darovala kao svadbeni poklon. Pirinac posejan u zemlju, pao s neba kao mana u pustinji i sakupljen s kamena – simbol je plodnosti i vecne ljubavi.
Topla, porodicna prica, prepuna inteligentnog humora i poucnih izreka, odvodi citaoca u magicni svet latinoamerickog mentaliteta i tamošnjih obicaja. Tu je sve što cini jednu porodicu – ublaženo ljubavlju pisca koji nam se obraca osobenom poetikom.