Svako novo delo Laure Barne podizanje je uzbudljivog asocijativnog vrta, u kojem nicu, rastu i ogledaju se biografije, ali i autorski citati i vertikalno konotirane fusnote. Takav je i roman Sve moje sestre, prica o jedinstvenom Rastku Petrovicu. Ovaj vrt obrastao je poetickim dokumentima daleko od narativne funkcionalnosti. One koja je od glavobolje, pada klavira, cijuka escajga ili hrastovog lista iza vlati kose mogla da stvori delo mudre citkosti, koje nas, izmedu ostalog, nagraduje strasnom, kaleidoskopskom verzijom drhtanja kroz kalvarije i putopise, mudrost i epohe, intimu i fascinaciju, istoriju i geografiju, porodicno i ekumensko, slovensko i evropsko...
U ovom romanu citalac pronalazi svoju verziju suptilnog sižea, ali ne bi trebalo da hita za prioritetima... Jer tu su vesnici srpskog modernizma: Isidora Sekulic, Danica Markovic, Miloš Crnjanski, Sibe Milicic, Beta Vukanovic, Brana Petronijevic, Sava Šumanovic, Marko Ristic, Moša Pijade i mnogi drugi... Tu su i Nadežda, Zora i Milica, tri sestre u sazveždu koje beletristickim umecem prebogat monolog Rastka Petrovica – svedoka vaskolike porodicne sudbine – osvetljava kroz iskušenja, bolove, simboliku albanske golgote, sjaj Pariza i juga Italije, ili šumove prapostojbine Afrike. Tu su i odjeci terazijskih koraka, romora i proglasa hotelmoskovskih senki iz Berlina, ratnih bolnica, galerija i vašingtonskih prozora s pogledom...
Život je nekom sestra, a nekom brat. Nekom rec, misao i stih, nekome boja, a nekome samo privid zebnje i brige. Kad sve zasvetli i progovori, tad postaje toplo porodicno gnezdo. Kad ruka zadrhti, u cevcici kaleidoskopa pomere se, izmedu onih vertikalnih ogledalaca, zrnca boje i života...