Ubij bližnjeg svog. E-book. Formato EPUB - 9788661420375

Prvo su na prostoru SFRJ pocele da ratuju tajne policije podržavljenih republika, a potom same republike i države. Bio je to tihi i nevidljivi rat za obican svet, ali pouzdan simptom za politicare, koji su vagali, svaki na svoj nacin, kako ce i kada izaci kao pobednici iz duela sa Srbima. Srpska tajna policija je progonila državne neprijatelje, kako u Srbiji, tako i u drugim republikama. To su znali samo oni koji su osetili srpski politicki bic na svojim ledima.
Tajnost je glavni i osnovni princip postojanja i rada svih obaveštajnih službi sveta, pa i srpske i jugoslovenske tajne policije. U toj tajni o sebi i drugima sadržane su snaga, moc i dugovecnost državne politicke policije, koja postoji na ovim našim prostorima poslednjih pedeset godina. Njen zadatak je od 1945. do pocetka devedesetih, a i kasnije, uvek bio da brani, štiti i cuva državu, vlast, partiju i njen politicki vrh od tzv. unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja. Zato su Oznu, Udbu, SDB, politicki celnici od milošte zvali „pesnica komunizma“ ili ponekad i „štit revolucije“.
Cinjenica je da su jugoslovensku tajnu službu stvarali i vodili Hrvati i Slovenci, a da su njeni najrevnosniji policajci bili Srbi, samo zato što su se trudili da dokažu svoju odanost Titu i Partiji. Kao verni cuvari Broza i druge Jugoslavije, Srbi „oznaši“, „udbaši“, „debejci“, proganjali su, mnogo puta i bez suda, ne samo po principu velikog broja i velike nacije vec i svesno, upravo vlastiti narod. Srbi su u drugoj Jugoslaviji bili sami sebi i gonici i progonjeni, tacnije i dželati i žrtve tajne policije.
Jugoslovenska tajna služba je u drugoj Jugoslaviji progonila i unesrecila najmanje pola miliona ljudi. A u trecoj još najmanje sto hiljada ljudi.
Procitane istorije Ozne, Udbe, SDB-a, KOS-a,VOS-a i SID-a više govore o nedelima neprijatelja nego o delima državnih cuvara Tita i druge Jugoslavije. Zato su i sve istine o jugoslovenskoj tajnoj policiji poluistine, a neke od njih, zahvaljujuci lošim piscima, postale su i sumnjive legende. Namera autora ove knjige je upravo da pokuša da reši enigmu tajnih službi u SFRJ i da se, makar na trenutak, dokopa te istine o srpskoj i jugoslovenskoj tajnoj policiji.
Rad u kontraobaveštajnoj i obaveštajnoj službi JNA, zatim SID-u SSIP-a i SDB-u SSUP-a, odnosno Ozni i Udbi, predstavljao je cesto samo jednu od stepenica u politickoj karijeri mnogih naših visokih funkcionera.
Osnivaci Ozne bili su Josip Broz Tito, Aleksandar Rankovic i ruski pukovnik Timofejev. Svi su oni punih pedeset godina bili gospodari života i smrti ljudi u drugoj Jugoslaviji. Nasledili su ih u svakoj republici po jedan gospodar, pa bilo da se on zvao Kucan, Tudman, Gligorov, Izetbegovic ili Miloševic, jer vladali su titoisticki.
U zavisnosti od prilika i dogadaja na unutrašnjoj politickoj sceni Jugoslavije, o tajnoj policiji ispredane su razne price, koje su ponekad imale i karakter mita. Još tokom rata u narodu je rodena pošalica da „Ozna sve dozna“, koja se u srpskom žargonu održala do današnjih dana. Druga izreka, koja je postala i politicki moto, glasila je „Udba je srpska sudba“. Ona je na najslikovitiji nacin odražavala narodno shvatanje moci i nemoci srpske, a i jugoslovenske tajne policije.