Te&scaron;ko je i puno odgovornosti dostojno govoriti o Fjodoru Mihailovicu Dostojevskom i o njegovom znacaju za na&scaron; unutra&scaron;nji svet, jer njegova jedinstvena &scaron;irina i snaga traže novo merilo.<br />Obimno delo, pri prvom približavanju mislimo da smo nai&scaron;li na pesnika, a otkrivamo beskonacnost, kosmos sa sopstvenim kružecim sazveždem i drugom muzikom sfera. Pamet se upla&scaron;i da ce u ovaj svet ikad do kraja prodreti: isuvi&scaron;e je tuda pri prvom spoznanju njegova moc, isuvi&scaron;e je udaljena, do beskraja natmurena njegova misao, isuvi&scaron;e strane njegove poruke da bi du&scaron;a mogla neposredno sagledati ovo novo nebo kao nebo svoga kraja. Dostojevski nije ni&scaron;ta ako nije proživljen iznutra. Mi najpre možemo meriti u dubinu sopstvenu snagu saosecanja i sažaljenja i prekaliti je za povi&scaron;enu prijemljivost: moramo kopati do najdubljih, najtajnijih žila na&scaron;eg bica da bismo otkrili vezu s njegovom, najpre fantasticnom, pa zatim cudesno istinitom covecnoscu. Samo tamo, u najdubljem kutu, u vecnom i nepromenljivom delu na&scaron;eg bica, u njegovom pocetnom korenu, možemo se nadati da cemo doci u dodir s Dostojevskim. Kako cudno izgleda tudem oku ruski predeo bez puta, kao i ruska stepa, koliko malo sveta od na&scaron;eg sveta! Nicega prijatnog &scaron;to bi ljupko uspokojilo pogled, retko naide po koji tihi cas radi odmora. Mistican sumrak osecanja, pun munja, smenjuje hladna, cesto ledena jasnost duha, umesto toplog sunca, sa neba sija tajanstvena krvava polarna svetlost. U sferama Dostojevskog nailazimo na praiskonske predele, mistican svet, prastari i cedan u isti mah, i sladak strah obuzima nas pred njim kao pred svakom blisko&scaron;cu vecitih elemenata. Vec ubrzo žudi na&scaron;e divljenje s puno vere da se zaustavi, dok, medutim, neka slutnja opominje ganuto srce da se tu ne sme kao kod kuce zauvek ostati, da se mora, ipak, natrag u na&scaron; topliji, miliji, ali i uži svet. Preveliki je, to osecamo postideni, ovaj prastari kraj za svakida&scaron;nji pogled, prejak i suvi&scaron;e zagu&scaron;ljiv ovaj, cas ledeni, cas vatreni, vazduh za drhtavi dah. I du&scaron;a bi htela da pobegne od velicanstvenosti ovakvih strahota kad ne bi nadvisivalo ovaj neumoljivo tragicni, užasno zemaljski kraj, beskonacno uzvi&scaron;eno, nebo dobrote, nebo, takode, na&scaron;eg sveta, ali ne u na&scaron;im umerenim zonama, vec mnogo vi&scaron;e u beskonacnosti zasvodeno, u jednoj o&scaron;troj du&scaron;evnoj cici. Iz ovoga kraja samo beskrajna uteha ove beskrajne zemaljske tuge baca pogled koji umiruje i naslucuje u strahotama velicinu, u tami Boga.