Erazmo Roterdamski, nekad najveca i najsvetlija slava svoga veka, danas je, &scaron;to da to poricemo, jedva ne&scaron;to vi&scaron;e od pukog imena. Njegova bezbrojna dela, napisana na jednom zaboravljenom, nadnacionalnom jeziku, na humanistickom latinskom jeziku, spavaju nesmetano u bibliotekama; jedva da glas jednog jedinog od tih nekada &scaron;irom celog sveta poznatih dela dopire i u na&scaron;e doba. I njegov lik, jer je te&scaron;ko shvatljiv i sav u prelivima polutonova i protivrecnosti, zasenile su jace i silnije figure drugih svetskih reformatora, i o njegovom privatnom životu ne može da se kaže mnogo zanimljivog: covek ti&scaron;ine i neprekidnog rada retko sebi stvara izrazitu biografiju. &Scaron;tavi&scaron;e, i samo njegovo delo za svest dana&scaron;njih vremena zatrpano je i skriveno kao kamen temeljac pod vec podignutom zgradom. Stoga treba unapred jasno i sažeto reci da je ono &scaron;to nam Erazma Roterdamskog, tog velikog zaboravljenika, cini jo&scaron; i danas, i upravo danas, tako dragim upravo cinjenica &scaron;to je on medu svim piscima i stvaraocima Zapada bio prvi svesni Evropejac, prvi borbeni prijatelj mira, najrecitiji branilac humanistickog, svetu i duhu upravljenog ideala. I &scaron;to je on, povrh toga, u svojoj borbi bio za pravednije, dogovorno oblikovanje na&scaron;eg duhovnog sveta, ta njegova tragicna sudbina samo ga jo&scaron; prisnije veže s na&scaron;im bratskim osecanjem.<br />Erazmo je voleo mnogo onoga &scaron;to i mi volimo, poeziju i filozofiju, knjige i umetnicka dela, jezike i narode, i, bez razlikovanja medu njima, celo covecanstvo u ime zadatka vi&scaron;eg moralnog usavr&scaron;avanja. I on je samo jednu stvar na zemlji, kao suprotnost razumu, istinski mrzeo: fanatizam.